Izveštaj sa drugog Nyeleni evropskog foruma o prehrambenom suverenitetu, 25-30 oktobar 2016, Kluž-Napoka, Rumunija.
Jesenje vreme na kraju oktobra 2016. i Ekspo centar u gradu Kluž-Napoka (Cluj-Napoca), na obroncima Karpata, u Transilvaniji u Rumuniji, bili su ambijent u kojem se odigrao najveći evropski skup o prehrambenom suverenitetu do sada. Ljudi iz svih krajeva Evrope i sveta, i sa raznolikim ulogama i mestima u sistemu prehrambenog lanca, razgovarali su, debatovali, razmenjivali iskustva o jednoj naizgled jednostavnoj temi – o tome kako se danas odnosimo prema hrani. Dostupnost obradive zemlje i agroekologija bile su centralne teme na Drugom Nieleni (Nyéléni) evropskom forumu o prehrambenom suverenitetu, na kojem se okupilo preko pet stotina učesnika sa delegacijama iz oko četrdeset zemalja.
Veliki motiv okupljanja bio je da se izgradi i ojača evropski pokret za prehrambeni suverenitet, što je prepoznato i u postavci osnovnih tematskih osa na Nieleni forumu. Promeniti načine proizvodnje i distribucije hrane, vrednovati rad i poboljšati socijalne uslove uzgajivača hrane, uravnotežiti prava nad prirodnim resursima i zajedničkim dobrima, menjati javne polise i regulative koje upravljaju našim prehrambenim i poljoprivrednim sistemima, sve to zajedno znači – uspostaviti prehrambeni suverenitet u Evropi.
U svetu gde je hrana postala roba kojom se mešetari, prehrambena sigurnost, kao i prava pojedinca na zdravu ishranu, nešto je što se stiče, čuva i osvaja. Ponovo i iznova, jer dostupnost obradive zemlje i mogućnost da se uzgaja hrana postaje sad već milionima nedostižna. Seljaci (u punom smislu i najboljem značenju te reči), ribari, stočari, nomadi, predstavnici tradicionalnih zajednica i marginalizovanih grupa, radnici, sindikalci, borci za ljudska prava, istraživači, aktivisti, potrošači, kao i drugi i pojedinci zainteresovani za teme, na Nieleni forumu, i posle njega, nastoje u tome da se osnaže osnovne platforme prehrambenog suvereniteta. Opstanak manjih poljoprivrednih proizvođača naspram korporativnih modela konvencionalne poljoprivredne proizvodnje, razvijanje alternativnih oblika distribucije, naspram tržišnih i monopolističkih modela, jesu uslovi ovih platformi. Bez toga, kao i bez zemlje, u milosti smo aktuelnih ekonomskih kalkula i spekulacija.
Tokom pet dana trajanja foruma, na pauzama za čaj i kafu, u žagoru prisutnih gostiju i delegata mogli su se čuti svi evropski jezici. Učesnici su ohrabrivani da govore na maternjem, pa su prezentacije i diskusije prevodioci simultano prevodili prisutnima. Na rumunski, španski, turski, francuski, ruski, nemački i engleski. Zaživela je jedna od agendi skupa, da se na tren utiša dominacija engleskog u kojoj se nalazimo. Tehničku podršku za prevode su obezbedili aktivisti iz grupe Koati (Coati). Ideja Nieleni foruma bila je da se čuva bogatstvo kultura, kao i kulture ishrane. Sve je to istovremeno bilo i uvod u tumačenja i prihvatanja različitosti poljoprivrednih modela, naspram hegemoniji i dominaciji jednog monokulturnog oblika, industrijske proizvodnje hrane. Monokulture koja zuji i truje. Otuđena od prirode, nama više ništa ne govori, ako ikada i jeste. Niti o hrani koju jedemo, niti o nama samima.
Lepo je bilo proći uz štandove, gde su učesnici i delegacije izložili hranu iz celog sveta, domaću, zdravo uzgojenu. Divota je, da ne nabrajamo, ali središnje mesto zauzela je kuhinja Nieleni foruma. Važno je reći da je sva hrana spremana od lokalnih namirnica uzetih od malih proizvođača, seljaka iz Transilvanije. Za sve prisutne kuvali su volonteri i ekipa iz Koh Kolektiva (Koch Kollektiv). U sred jeseni, na trpezi su bili mahom kupus i krompir, na razne načine za ručak i večeru. A sir, zamešen hleb i najukusniji domaći džemovi i jabuke, za doručak i marendu. Dobra je jesen u lokalu.
Tema je bila i agroekologija. Pojam koji podrazumeva dobre i održive poljoprivredne prakse, tradicionalne i prilagođene, organske, permakulturne, biodinamičke, sve koje vraćaju zemlji da bi ona ostala zdrava i plodna. Održivost, ekološka i ekonomska nameće se sama kao slov opstanka. I drevni poljoprivredni modeli koji su se razvijali hiljadama godina sada se nazivaju agroekologijom. Iz nužde, kao i da bi se naglasila razlika u odnosu na metode industrijskog prehrambenog sistema i konvencionalne poljoprivrede, motivisane profitom i zanovane na nepovratnom crpljenju prirodnih resursa. Industrija koristi plodno tlo za useve koji najvećem delu i nisu za ljudsku upotrebu. Gaji se sve više stočna hrana, silaža ili masa za bio gorivo, usevi koji donose jedino profit, na uštrb uzgoja hrane, uskraćujući prehrambenu sigurnost milionima ljudi.
Klimatske promene jesu posledica neutaživog i neodgovornog iskorištavanja i rasipanja resursa, a takođe i neravnoteže u prehrambenom sistemu. Na primer, da bi se proizveo određeni broj kalorija u izdizajniranoj, upakovanoj hrani, sortiranoj na rafovima modernih supermarketa, troši se stostruko više kalorija fosilnih goriva. Tu razliku sagorevamo u industrijskom procesu, rasipamo i činimo štetu u ekosistemu planete. U sadržaju pojmova prehrambenog suvereniteta, zatim i agroekologije, uvažava se činjenica da prirodni resursi i zajednička dobra, tlo, voda i šume… nisu bezgranični. Nisu komoditeti, kao nešto za potkusurivanje. Jasno je i to da oni nisu nečije vlasništvo, niti samo naše, ljudsko. Da bi se to shvatilo, važno je pravilno razumeti ove pojmove. Sve iziskuje trud i angažman. To je bila tema ovog skupa, odgovorna i nadahnjujuća.
Platforme odgovorne potrošnje koje direktno povezuju proizvođače i potrošače, jesu modeli koji naglašavaju `pravu cenu koštanja hrane`, i nude jednostavne alternative. Potrošači, iako su na kraju prehrambenog lanca, takođe imaju neposredan uticaj i odgovornost spram dobrog ili boljeg tretmana prirodnih resursa i održivih modela poljoprivrede. Kad činimo izbor oko toga šta i gde jedemo, trebamo i shvatiti da sve ima određen uticaj na životnu sredinu, kao i značaj za ekonomsko i socijalno stanje društva u kojem živimo. Agroekologija teži suživotu u celini ekosistema planete zemlje, sa uvažavanjem drugih i očuvanjem bioraznolikosti. Ovde se treba odgraditi od zloupotreba i kooptiranja i samog pojma agroekologije. Ona jednostavno ne ide u korak sa krupnim industrijskim poljoprivrednim sistemima i profitno orijentisanom poljoprivredom, zvali se oni triput organskim i klimatski pametnim.
Iskustva iz sveta su nam doneli gosti Nieleni foruma sa `Globalnog juga`, iz zemalja Afrike, Azije i Južne i Centralne Amerike. Na zapadu Afrike, u Sijera Leoneu zemlja je vekovima pripadala lokalnim zajednicama. Tačnije, bila je zajednička, zajedničko dobro na kojem se uzgajala hrana. Onda je to zajedničko postalo nečije, u nekim smutnim procesima `modernizacije` društva. Zajednice nestaju ako nemaju zemlju na kojoj mogu da gaje hranu. A ta zemlja se prodaje da bi se na njoj zarađivalo. I onda nestaju svetovi drevnih oblika kulture. Sad su milioni savremeni, kao sirotinja na periferiji. Isto se to već dogodilo i u Brazilu.
Dijagnoza problema je nekada prvi korak. Komodifikacija hrane i prirodnih resursa nije neupitni obrazac. Resursi se utanjuju, hrana gubi ukus i hranljivost. Konvencionalna poljoprivreda doživljava vrhunac apsurda na kojem je zasnovana. Potrebno ju je zameniti, ili bar prilagoditi, a zatim i graditi nove oblike prehrambenog lanca – proizvodnje, distribucije i potrošnje. Tu je i neophodan prostor za inovacije, jer ponavljanje bez usavršavanja nije uvek najbolji odgovor.
Tako je grupa farmera inovatora iz Kooperative za autokonstrukciju Seljački atelje (L`atelier Paysan), predstavila zbir poljoprivrednih alata, za koje sami farmeri nalaze da su im potrebni. To su, recimo, nastavci za traktor koji ne štete tlu u meri u kojoj to čine standardne mašine. Zatim, sprave koje su pogodne na druge načine, kao što to mogu biti dodatak za usitnjavanje organskog materijala, sejačica na pedale ili mobilni obor. `Uradi sam` sheme i modeli su, po pravilu, dostupni svima na korišćenje i usavršavanje (open source). Inovacije su neophodne i u socio-ekonomskim odnosima. Grupe CSA (community supported agriculture), u kojima zajednica podržava uzgajivače, nastoje da zaobiđu dodatni transport i skladištenje hrane i da sveže uzgojenu hranu učine dostupnijom. Razvijaju se alternativne distributivne mreže i oblici ekonomije bez suvišnog posredovanja.
Domišljatost ide uporedo, traži odgovore na razne savremene uslove i složenosti, u kojima se zatiču mali uzgajivače hrane. Inovacija je neophodna i u skupu važećih zakona, širom Evrope i skoro svugde u svetu, zaključili su istraživači i akademci koji su se bavili ovim temama. Na svakodnevnim sesijama tražili su se načini kako bi se suvi i apstraktni birokratski sistem približio životnom ambijentu seljaka, stočara, ribara. Koliko taj aparat zapravo ima razumevanja za sve njive, šume, vode, za napore, trud, planove!!!! Ipak, u nizu se protežiraju setovi ekonomskih i trgovinskih regulativa, koji su po pravilu takvi da odgovaraju krupnom kapitalu i direktno ugrožavaju opstanak malih uzgajivača hrane. Da pomenemo globalne sporazume o slobodnoj trgovini (TTIP, CETA, TTP…). To su senke svetskih monopola, gde je hrana najpre berzanska roba.
U fokusu Nieleni foruma bile su alternative, lokalni prehrambeni sistemi i jače veze za selo i grad, za proizvođače i potrošače. Rešenje je hrana koja je uzgojena rukom, na okućnicama, na maloj skali. Hrana koju proizvode seljaci, stočari, urbani baštovani. Hrana koja se uzgaja iz semena koje je čuvano i sačuvano. Važeći je podatak da je to oko dve trećine ukupne svetske proizvodnje hrane. Tu se odigrava i neposrednost u odnosu čoveka i onoga što jede, sa onim što ga okružuje. I sve to sa mnogim dobrim posledicama. Mali farmeri hrane svet – manje je više (less is more), moglo se čuti na Nieleni forumu.
Nema prehrambene sigurnosti bez farmera, bez proizvođača. Govorilo se i o uslovima rada u poljoprivredi, o migrantima, o zaštiti radnika na farmama, o pravima onih koji uzgajaju hranu, o potpunom i doslednom uvažavanju žena u prehrambenom sistemu. O svemu tome istovremeno, na uporednim sesijama, svi smo od jutra do mraka za ovih pet dana, svako shodno sopstvenom interesu i mogućnostima, saželi i razmenili znanja, utiske i iskustva o tome kako pridoneti opštoj stvari povodom koje smo se i okupili – prehrambenoj sigurnosti.
Naši domaćini u Klužu su bili članovi organizacije Eko Ruralis (Eco Ruralis) i tokom Nieleni foruma oni su priredili nekoliko izleta za zainteresovane, do obližnjih farmi, kao i u selo Roža Montana (Rosia Montana). Ako niste već čuli, to selo je postalo savremeni simbol otpora, pred sveprisutnim investicijama zarad profiterskih projekata. Naime, ovo malo selo je sprečilo otvaranje novih rudnika zlata, a time i pustošenje lokalne sredine i ukidanje tamošnje ruralne svakodnevice. Ta je poseta bila moguće orhrabrenje i za ekipu iz Grčke, gde se na Halkidikiju vodi ista borba između lokalne zajednice i multnacionalnih kompanija u potrazi za zlatom.
Na Nieleni forumu je podržana i promovisana saradnja i solidarnost između zemalja Istočne Evrope i Centralne Azije. Zajedničko svima je da imaju veliku seosku populaciju, koja je na manjim poljoprivrednim gazdinstvima u mnogome i do danas očuvala autohtone oblike poljoprivredne proizvodnje. Takve koji su se tokom vremena pokazali održivim, dobrim i za zemlju i za ljude. Ipak, u brisanom prostoru tranzicije u kapitalizam ova regija ima i mnoge tegobnije sličnosti. Uzurpacija i bagatelna prodaja i predaja zajedničkog dobra i poljoprivrednog zemljišta nosiocima krupnog kapitala, nisu retkost u ovim zemljama.
Predstavnici delegacija sa prostora bivše Jugoslavije takođe su se okupli i prepoznali. Inicijativa je u povoju, a postoji namera da se organizuje prvi regionalni forum o prehrambenom suverenitetu. Pravo ljudi da se zdravo hrane, sa kulturološki prikladno proizvedenom hranom, pravo na hranu proizvedenu ekološkim i održivim metodama, pravo ljudi da sami određuju spostvene prehrambene i poljoprivredne modele, jesu ono što u načelu podrazumeva prehrambeni suverenitet.
Tokom ovih pet dana osvetljene su raznolike prakse koje zajedno čine jedinstven odgovor. Odgovor je složen i ne može biti predstavljen na isti način za sve. Drugačije se stvari postavljaju, drugačije i događaju. Svaki region, svako selo i grad, svaka lokalna zajednica mora da računa sa sopstvenim složenicama. Ipak, principi su unisoni i jasni. Ostvaruju se u poštovanju prirode i planete, kao i prepoznatih zajedničkih vrednosti prehrambenog suvereniteta.
Na kraju puta je pun tefter, dopisan adresar i doza zamišljenosti. Posle transilvanijskih pašnjaka, kroz rumunski Banat, miran i tih, stižemo na prelaz kod mesta Jaša Tomić. Na ulaz u Srbiju, sasvim slučajno dolazimo u pet do osam. Još pet minuta, pa se granica zatvara do jutra. Prešli smo, a na putu skoro pa nigde nikog, sve do Kovačice. Razmišljam da nije to ni tako loše, ali uz retke drvorede promiče pitanje – u šta se pretvara ta divlja ravnica? Da li će je ograditi u nečiji posed, možda uskoro? Šta će na njoj da raste, ako sami ne napravimo od te ravnice nešto što će dobro i ostati. I za nas i za druge. I šire i dalje. Šakali su tu u Banatu, na vrhu liste predatora. Odmah iza čoveka, razume se.
Mihajlo Vujasin – Bašte iz Mašte